Telo pamti
-----------------------------------------------------------------------------------------------
"Život je izbor, a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće; život na koji bedno i bez otpora pristaje je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem."
(Meša Selimović - "Krug")
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
Da li imate doživljaj da se vaše telo zaglavilo u prostoru i vremenu? Pitate li se zašto bolovi i probadanja ne prestaju?
Ovo je trenutak kada se treba sresti sa doživljenim traumama i iz dubokog mraka ih izvesti napolje, okupati ih svetlošću i one sigurno polako nestaju i prestaju. Tada se telo oslobađa bola.
Naše telo je kao kompjuter. U njega stavljamo beskrajna sećanja, doživljaje iz prošlosti uključujući i razne traume. Mnogi stručnjaci iz oblasti nauke kažu da postoji memorija na nivou ćelije. Kako možemo da uđemo u ovu „banku podataka” i izlečimo traume iz prošlosti?
Na jednom interesantnom i zabavnom naučnom sajtu, LiveScience, otkrivaju koncept telesne memorije u “10 stvari koje ne znate o sebi.” Po njima je naše sećanje o događajima iz prošlosti duboko potisnuto i jako povezano sa čulima.
"Sećanja su duboko utelovljena u našim čulima. Neki miris ili zvuk mogu evocirati davnašnje epizode iz detinjstva. Veza je očigledna, ili može biti tajanstvena (zvono na biciklu podseća vas na stari prašnjavi puteljak). Miris vanile vas podseća na brašnjave ruke vaše drage bake i njenu nesebičnu ljubav. Jedna skorašnja kognitivna studija nam je potvrdila da se epizode iz prošlosti brže vraćaju ako je telo u datom momentu zauzelo isti položaj kao onda u realnoj situaciji u kojoj se događaj u prošlosti desio. Jako uplašeno i uznemireno dete često zauzme položaj fetusa. Tu već govorimo i o prenatalnm sećanju."
Pa, da li je moguće napraviti vezu između emocija i tela da bismo izlečili traumu iz prošlosti?
Ako izgleda da je vaše telo zarobljeno u jednom obrascu, nesposobno da pronađe zdraviji način, možda želite da istražite svoje emocije stimulišući svoja čula.
Naprimer, provedite dan mirišući sve okolo. Stimulišite čulo mirisa mirisanjem. Ne, ovo nije namera da se bavimo aromaterapijom. Ovo je namera da se stimuliše fizička memorija.
Kada se stimulišu čula osvešćuju se sve emocije koje naviru. Pratite svoj "osećaj iz stomaka" i istražite ga. Možda ćete otkriti neku duboko utisnutu traumu koja je bila "zarobljena" u vašem telu. Ako pratite signal u ovim sećanjima i emocijama, možete se iznenaditi lekovitošću onoga što se pojavilo!
-------------------------------------------------------------------------------------------------
U psihologiji se već dugi niz godina vodi velika debata o prirodi i poreklu emocija, kao i o njihovom odnosu sa našim mišljenjem i ponašanjem. Ovu debatu je još početkom dvadesetog veka otvorio veliki američki psiholog Viljem Džejms (William James), postavljajući veoma jedostavno pitanje: da li mi bežimo od medveda zato što smo uplašeni, ili smo uplašeni zato što bežimo?
Iako nam intuicija govori da bežimo zato što smo uplašeni, stimulus iz okoline (u ovom slučaju medved), direktno izaziva telesnu reakciju (bežanje), a tek povratna informacija o toj reakciji izaziva emociju. Dakle, naša osećanja nastaju kao posledica specifičnog složaja telesnih reakcija na okolinu.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Kako emocije utiču na zdravlje
Šta je emocionalno zdravlje?
Ljudi dobrog emocionalnog zdravlja svesni su svojih misli, osećanja i ponašanja. Oni su naučili zdrave načine da savladaju stres koji je deo svakodnevnog života. Oni se sami sa sobom dobro osećaju i imaju zdrave odnose sa drugima.
Međutim, dešavaju se stvari u životu kada se naše emocionalno zdravlje naruši i prevlada osećaj tuge, bola, straha. To nije isključivo loše iskustvo (dete koje odlazi od kuće, gubitak posla, smrt bliske osobe, razvod, bolest ili povreda, itd) nego i razni srećni događaji u životu mogu nam narušiti zdravlje, kao što su: brak ili napredovanje na poslu, preseljenje, prinova….
Telo odgovara na naše misli, osećanja i ponašanje. Ovo se često zove „veza tela i duše”. Kada ste pod stresom, uplašeni ili uznemireni tada vam telo signalizira da nešto nije u redu. Na primer, povišeni pritisak ili stomačne tegobe razvijaju se kao posledica pretrpljenog stresa. Ovo što sledi su fizički znaci koji ukazuju na narušeno emocionalno zdravlje: bolovi u vratu, promena apetita, bol u grudima, proliv ili zatvor, suva usta, opšta slabost, bolovi u kostima, glavobolja, povišen krvni pritisak, nesanica, ubrzan rad srca, seksualna disfunkcija, kratak dah, zategnut vrat, preznojavanje, stomačne tegobe, problemi sa kilogramima…
Slabljenje emocionalnog zdravlja slabi i imuni sistem organizma, tako da brže dolazi do prehlada i raznih infekcija. Isto tako kada ste pod stresom manje i vodite računa o fizičkom zdravlju pa dajete šansu bolestima. Pušenje, konzumiranje alkohola i upotreba narkotika su takođe znaci da vam je narušeno emocionalno zdravlje.
Zašto vaš lekar treba da zna za vaše emocionalno stanje?
Možda niste navikli da kada odete kod lekara da sa njim razgovarate o svojim problemima emocionalne prirode. „Pa, došla sam kod lekara, on leči telo a dušu čuvam samo za sebe”. Treba da znate da lekar možda neće primetiti kada vas pogleda da ste pod stresom, uzrujani ili uplašeni. Važno je svom lekaru reći kakvo vam je emocionalno stanje, jer će se tako otkloniti mogućnosti postojanja drugih zdravstvenih problema. Mogu odmah da se uoče uzroci postojanja simptoma i da se oni na adekvatan način saniraju bez bespotrebnih pretpostavki. Možda ste u toj situaciji kod lekara došli po lek koji se zove „lepa reč” i koji leči i poboljšava emocionalno stanje.
Ako se desi da vaša negativna osećanja ne nestaju već jačaju i sprečavaju vas da živite srećno, tada je naročito važno da se obratite stručnjaku i u radu sa njim uklonite možda početke anksioznosti ili depresije.
Kako da popravite svoje emocionalno zdravlje?
Prvo pokušajte da prepoznate svoje emocije i da ih razumete. Pronalazeći uzroke svoje tuge, straha, uznemirenosti mi spoznajemo posledice i tako zbliženi sa njima mnogo je lakše rešiti ih. Evo i nekih korisnih saveta:
Izrazite svoje osećanje na pravi način. Ako osećate gorčinu, tugu ili ste uplašeni i to vam stvara fizičke tegobe potiskujući ova osećanja stanje će vam se samo pogoršavati. OK je reći bliskim ljudima šta vas tišti. Znajte da možda prijatelji i rodbina neće moći da vam pomognu na najbolji način, ali sama činjenica da ste nekom rekli ono što vas tišti može da popravi situaciju.
Živite izbalansiran život. Pokušajte da vas ne okupiraju problemi na poslu, u školi ili kod kuće i da vas vode negativne misli. Ovo ne znači da treba da glumite sreću kada ste tužni, uznemireni, nesrećni ili uplašeni. Važno je da budete svesni negativnih osećanja koja imate ali da sve vreme imate na umu da je to prolazno i da mislite pozitivno. Provodite više vremena razmišljajući i čineći stvari zbog kojih se osećate srećnije i ispunjenije. Neka istraživanja su pokazala da vodeći računa o svom spoljašnjem izgledu i iznutra se bolje osećamo. Pronađite načina da se oslobodite situacija koje vas čine napetima i uznemirenima. Nađite vremena da radite stvari u kojima uživate.
Budite vedri. Ljudi koji su fleksibilni, rastegljivi, vedri mogu da se bore sa stresom na zdraviji način. Vedrina može da se nauči i učvrsti na više načina. Ovo podrazumeva da treba da se družite, da na sebe i na druge gledate pozitivno, da ne budete kruti u mišljenju i ponašanju i da prihvatate promene, i da imate viziju budućnosti.
Smirite svoju dušu i telo. Metode relaksacije kao što je meditacija, korisno su sredstvo da izbalansirate svoje emocije. Meditacija je forma vođenih misli gde možete i lagano da vežbate, da se istežete i pravilno dišete, pa tako opustite telo i rešite se napetosti.
Vodite računa o sebi. Da biste imali dobro emocionalno zdravlje jako je važno voditi računa o telu. Redovno konzumiranje zdravih obroka, dobar san i fizička aktivnost vas oslobađaju mnogih nepotrebnih tenzija. Izbegavajte prekomerno uzimanje hrane, alkohol, cigarete i narkotike.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
Psihoneuroimunologija bavi se odnosom raspoloženja i snage imunog sistema i proučava interakciju uma sa biološkim sistemima tela i društvenim svetom.
Neuroimunološki eksperimenti na životinjama pokazuju da ubrizgavanje određenih supstanci (amfetamina) utiče na promene društvenog ponašanja dominacije i potčinjavanja. Druge supstance (hormon oksitocin) utiču na nežna ponašanja prema drugim jedinkama iste vrste. I brojne druge supstance, koje je telo biološki predodređeno da poseduje, utiču na način na koji se osećamo i ophodimo prema drugima. Kod ljudi recimo zbog smanjenog prirodnog lučenja serotonina dolazi do kliničke depresije, samim tim i izolacije i izbegavanja ljudi.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
Govor tela
Postoji nešto što se zove “govor tela”. Mi to nekada koristimo svesno a nekada smo potpuno nesvesni radnji koje činimo, pa tako ponekad drugi ljudi na osnovu našeg ponašanja, držanja tela, glasa, primete promenu našeg raspoloženja a da je mi sami negiramo jer je nismo svesni. Svest o svojim mislima, osećanjima i ponašanju smatra se značajnim za unapređenje emotivnog zdravlja.
Jedan korak ka uspešnom rukovanju emocijama je prepoznati ih i razumeti šta ih je podstaklo. Telo zato što je manje podložno svesnoj kontroli, govori iskrenije od reči pa visina i boja glasa kao i nevoljni pokreti tela otkrivaju naša osećanja.
U terapiji sa jednim klijentom primetila sam da svaki put kada pomene određenu osobu promeni joj se boja glasa, imala sam utisak škripanja, a njena noga bi počinjala blago da se trese. Kada sam je pitala šta oseća dok čini taj pokret ona je bila zbunjena, ali kada sam joj predložila da nastavi sa tim pokretom i dozvoli mu da se razvije, vrlo brzo su joj navrle reči “odlazi iz mog života” i “mrzim te” i tada je na telesnom, a zatim i kognitivnom nivou razumela koliko je bila povređena i ljuta na dotičnu osobu.
Kada je izrazila svoju povređenost i ljutnju nestali su i telesni simptomi koji su bili prisutni duže vreme, zbog kojih je bila i na terapiji lekovima.
Razumevanje razloga za osećanje tuge, straha, strepnje, pomaže u nalaženju načina da se situacija prevaziđe, dok potiskivanje čini da se osoba oseća loše i da nepotrebno u sebi nosi teret nekog događaja ili doživljaja.
Svojim mislima i osećanjima utičemo na stanje svog fizičkog tela. Da bi naše telo bilo zdravo potrebno je da oslobodimo blokirana osećanja. Do blokade može ponovo doći ukoliko ne uvidimo razloge za postojanje loše emocije i ne promenimo način gledanja na život i življenje. Kombinacijom ispravnog mišljenja i pozitivnih emocija obezbedićemo slobodan protok energije kroz telo. Naše emotivno i telesno biće će tada biti u skladu.
-----------------------------------------------------------------------------------------------
"Kad god mi se činilo da suvereno vladam situacijom, uvek bi se nešto desilo, i bacalo me na dno. Pitao sam se: zašto? Nisam li ja osuđen da uvek stignem nadomak ostvarenja, ali da nikad ne prekoračim liniju cilja? Možda je Bog toliko okrutan da mi dopušta da vidim palme na obzorju, samo zato da bi me umorio žeđu, usred pustinje? Dugo mi je trebalo da shvatim da to nije baš tako. Postoje stvari koje se smeštaju u naš život da bi nas vratile na pravi put naše Lične Legende. Druge iskrsavaju zato da bismo mogli da primenimo usvojena znanja. I, naposletku, neke se javljaju zato da bi nas nečemu naučile."
(Paulo Koeljo - "Peta gora")
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
"Koliko puta su našu ljubav tražili, a mi smo je odbili? Koliko često smo se bojali nekome približiti i reći mu da ga volimo? Zašitite se od samoće. Ona nas čini ovisnicima kao i najjača droga. Kada zalazak sunca više za tebe nema nikakvo značenje, budi ponizan i kreni tražiti ljubav. Jer moraš znati da kod ljubavi isto kao i kod svih duhovnih blagoslova postoji zlatno pravilo: Što si spreman više dati to si spreman više i primiti"
(Koeljo)
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
петак, 17. јул 2009.
Negacija ženskog
Negacija, brisanje, degradiranje su neki od pojmova kojima nas uče i metodi koje primenjuju kao i tehnike kojima nas tretiraju naši roditelji, kao i roditeljske figure u našem životu. Često se čuje od odraslih da govore deci: Nemoj to; Neee; Bolje da se nisi ni rodio – rodila; Ne budi to što jesi, već nešto drugo. Dešava se da u želji za muškim potomstvom roditelji od svojih kćeri prave „sinove”. Ovaj fenomen je obradio i Srđan Karanović filmom „Virdžina” - U zabitom kršu na prostorima Hercegovine, porodice bez muškog potomstva smatrane su ukletima i osuđenima na propast. Da bi se spasle prokletstva, te porodice su jedno od ženske dece proglašavale "virdžinom", tj. muškarcem, skrivajući istinu kao porodičnu tajnu.
Takve se situacije više ne dešavaju, ali neki roditelji u iskonskoj želji za dobijanjem deteta određenog pola, nesvesno prenose informaciju na još nerođeno dete i na taj način se „igraju Boga”. Češće je to u želji za dobijanjem sina nego obrnuto. Mada, ima majki koje rađaju sinove i u silnoj želji da dobiju ćerku jedan od sinova, obično najprivrženiji majci postaje feminiziran, donekle, da bi nesvesno zadovoljio želju svoje majke, postaje žena iznutra.
Počinjemo kao matematičke nepoznate x i y sa 23 hromozoma, naizgled isti sa jednom promenljivom. Šanse su pola-pola.
Muški svet
Nemam ništa protiv toga da živim u muškom svetu, sve dok sam u njemu žena.
(Merlin Monro)
Postoje brojni oblici i načini kojima se žena u savremenim uslovima potiskuje na marginu društva. To počinje od samog rođenja (želja da se rodi sin), nastavlja se u detinjstvu kroz vaspitanje i pripremu za “ženske” poslove, odabiranje “ženskih” škola. Brak često postaje oblik degradacije žene, umesto afirmacije i potvrđivanja, žena je u ulozi zarobljenika porodice i porodičnih odnosa, nekada trpi i direktno nasilje u porodici. U društvu se nastavlja potiskivanje žene u ekonomskoj sferi, teže zaposlenje, slabije plaćena radna mesta, zlostavljanje na poslu, političkoj i kulturnoj oblasti. Rat, kriminal, korupcija i trgovina ženama kao “belim robljem” predstavljaju potpunu degradaciju žene. Naravno postoje i oblici samopotiskivanja žena (asketizam, robovanje lepoti i vitkosti, modnim trendovima, lezbejstvo, bežanje u usamljenost).
Industrijska revolucija je stvorila društvo u kom žene u velikom broju ulaze u svet muškaraca. Ova nova žena puna izazova i prividnog ispunjenja je rastrzana između želje da se brine o porodici i novootkrivenih zadovoljstava u cilju ličnog ostvarenja i sticanja statusa. U mnogim situacijama brakovi se završavaju ogorčenim i besnim muževima i krivicom i strepnjom žene.
Žena, tražeći pravo mesto za sebe, u muškom svetu, počinje da biva muškolika forma. To nije prirodno stanje ženskosti. Tada trpi telo. Ono biva deformisano spolja, što stavom, što načinom odevanja i ponašanja. Želeći da bude priznata i prepoznata u muškom svetu ona gubi svoju iskonsku vrednost, prestaje da bude to što u suštini jeste. Navlači na sebe masku sa brkovima i jabučicom. Mutira, postaje neprivlačna. Kao odgovor tela na bol duše, javljaju se razne fizičke bolesti. Žena nemoćna da se bori sa strepnjom i krivicom, a nedovoljno svesna da pomoć potraži na pravom mestu, biva rastrzana, utučena, poništena iznutra. Tako stvara osnovu za razvoj anksioznosti, depresije, poremećaja ishrane i mnogih drugih više ozbiljnih i zabrinjavajućih stanja.
Neretko se dešavaju razni hormonalni poremećaji, ciste, bolesti ženskih organa. Uzrok tome je negacija žene u ženi, poništavanje ženskosti i kao posledica stvaranje pogodne situacije za razvoj bolesti.
Žena, umetničko delo
''Žena je kao veliko umetničko delo, a veliko umetničko delo je kao san''. Ono u sebi nosi neki smisao, pokušava da preda znanje koje je od vitalnog značaja za pojedinačnu svest. Estetsko iskustvo nije nešto što se može predvideti, niti postoji garancija da može biti ponovo doživljeno. Drugi pojedinci verovatno neće doživeti identično iskustvo pri susretu sa istim umetničkim delom, a svakako da se recepcija dela menja kada je u pitanju istorijska distanca. Prema Jungu, umetnici su ti koji preoblikuju arhetipske obrasce koji se u njima javljaju da bi ih duh vremena prepoznao. A prava umetnost je zadržati celovitost forme i ne narušavati njen prirodno stvoreni sjaj.
Često se u jednoj istoj ženi nađe ljubavnica i majka; a često surpuga i majka; ali najređe supruga i ljubavnica. Skoro nikad nisu sva tri tipa ostvareni u jednoj istoj ženi; a da su ostvareni, to bi bio odista vrhunac božje mudrosti i božje ljubavi za čoveka.
(Blago cara Radovana, J. Dučić)
Muškarac o ženi
Ovo sam pitala jednog Lazu:
Može li oblik radikalnog izjednačavanja žena sa muškarcima (feminizam) umanjiti žene u ženama? Može li unišiti sve ono što muškarac želi da vidi u ženi sa kojom treba da provodi vreme, da deli život, sve ono što ga privlači, a prvenstveno ženstvenost?
A Laza kaže: Bez ženstvenosti žena meni nikako ne bi bila privlačna.
Šta je ženstvenost Lazo?
Pa lako je to. (Smeška se). Znači, po meni se ženstvenost ogleda nekim osobinama žena koje su samo njima svojstvene, pre svega nežnost, osećajnost, ljupkost. Nekako ove tri osobine prožimaju sve druge ženske osobine koje mogu imati i muškarci ali zbog ove tri koje imaju žene i te neke druge imaju posebnu draž.
Žena ima više nežnosti, a čovek ima više dobrote; žena je velikodušna, a čovek je plemenit. Žena oprašta ali ne zaboravlja; čovek zaboravi i kada ne oprosti. Kad god je žena velikodušna, ona je to uvek prema čoveku, a nikad prema ženi. Čovek ima detinjstvo, mladićstvo i starost; a žena do kraja ostane dete, i, kao dete, sve smatra igračkom. Glupost je u prirodi, i najpametniji čovek ne uspe da tome uvek izbegne, ali žena je glupa samo po izuzetku. Na deset ljudi ima jedan uman, a na deset žena ima jedna glupa.
(Blago cara Radovana, J. Dučić)
Kako sačuvati ženstvenost
Može se reći da je, u savremenom društvu, ostvaren značajan napredak u emancipaciji žena, u svim područjima i na svim prostorima. Ipak je ostalo još mnogo mesta gde se žena nalazi u podređenom, ugroženom pa i u potpuno nehumanom položaju. Mnoštvo tradicionalnih i patrijarhalnih društava i društvenih grupa i dalje ostvaruje večitu težnju da žena ostane zarobljena u privatnoj sferi, vezana za kuću i decu, da “služi” mužu i porodici, da se žrtvuje, da bude neprimetna, daleko od javne sfere društva i slobodnog građanskog života. To je izvor stalnog sukoba između muškarca i žene, koji se iz dana u dan stalno širi.
Postavlja se pitanje ko, kako i kada može pomoći ženi da poboljša svoj položaj?
Žena jedina sebi može da pomogne tako što će sačuvati svoju ženstvenost, biti to što u prirodi stvari jeste. Žena nosi dvostruku ulogu kao *bespolno i kao seksualno biće. Bespolno biće je kao ćerka, sestra i majka, a seksualno biće je kao supruga, ljubavnica i domaćica.
Nauka kaže da je 99% genetskog koda jednako kod muškarca i žene, da je muški mozak veći za 10-15%. Žena ima 11% više neurona u centrima za slušanje i govor. Područje u mozgu važno za obradu emocija - hipokampus, kao i područje u mozgu važno za donošenje odluka i rešavanje problema- čeoni režanj, takođe i područje važno za regulisanje emocija - limbički korteks su veći kod žene nego kod muškarca.
Negacija, brisanje, degradiranje su neki od pojmova kojima nas uče i metodi koje primenjuju kao i tehnike kojima nas tretiraju naši roditelji, kao i roditeljske figure u našem životu. Često se čuje od odraslih da govore deci: Nemoj to; Neee; Bolje da se nisi ni rodio – rodila; Ne budi to što jesi, već nešto drugo. Dešava se da u želji za muškim potomstvom roditelji od svojih kćeri prave „sinove”. Ovaj fenomen je obradio i Srđan Karanović filmom „Virdžina” - U zabitom kršu na prostorima Hercegovine, porodice bez muškog potomstva smatrane su ukletima i osuđenima na propast. Da bi se spasle prokletstva, te porodice su jedno od ženske dece proglašavale "virdžinom", tj. muškarcem, skrivajući istinu kao porodičnu tajnu.
Takve se situacije više ne dešavaju, ali neki roditelji u iskonskoj želji za dobijanjem deteta određenog pola, nesvesno prenose informaciju na još nerođeno dete i na taj način se „igraju Boga”. Češće je to u želji za dobijanjem sina nego obrnuto. Mada, ima majki koje rađaju sinove i u silnoj želji da dobiju ćerku jedan od sinova, obično najprivrženiji majci postaje feminiziran, donekle, da bi nesvesno zadovoljio želju svoje majke, postaje žena iznutra.
Počinjemo kao matematičke nepoznate x i y sa 23 hromozoma, naizgled isti sa jednom promenljivom. Šanse su pola-pola.
Muški svet
Nemam ništa protiv toga da živim u muškom svetu, sve dok sam u njemu žena.
(Merlin Monro)
Postoje brojni oblici i načini kojima se žena u savremenim uslovima potiskuje na marginu društva. To počinje od samog rođenja (želja da se rodi sin), nastavlja se u detinjstvu kroz vaspitanje i pripremu za “ženske” poslove, odabiranje “ženskih” škola. Brak često postaje oblik degradacije žene, umesto afirmacije i potvrđivanja, žena je u ulozi zarobljenika porodice i porodičnih odnosa, nekada trpi i direktno nasilje u porodici. U društvu se nastavlja potiskivanje žene u ekonomskoj sferi, teže zaposlenje, slabije plaćena radna mesta, zlostavljanje na poslu, političkoj i kulturnoj oblasti. Rat, kriminal, korupcija i trgovina ženama kao “belim robljem” predstavljaju potpunu degradaciju žene. Naravno postoje i oblici samopotiskivanja žena (asketizam, robovanje lepoti i vitkosti, modnim trendovima, lezbejstvo, bežanje u usamljenost).
Industrijska revolucija je stvorila društvo u kom žene u velikom broju ulaze u svet muškaraca. Ova nova žena puna izazova i prividnog ispunjenja je rastrzana između želje da se brine o porodici i novootkrivenih zadovoljstava u cilju ličnog ostvarenja i sticanja statusa. U mnogim situacijama brakovi se završavaju ogorčenim i besnim muževima i krivicom i strepnjom žene.
Žena, tražeći pravo mesto za sebe, u muškom svetu, počinje da biva muškolika forma. To nije prirodno stanje ženskosti. Tada trpi telo. Ono biva deformisano spolja, što stavom, što načinom odevanja i ponašanja. Želeći da bude priznata i prepoznata u muškom svetu ona gubi svoju iskonsku vrednost, prestaje da bude to što u suštini jeste. Navlači na sebe masku sa brkovima i jabučicom. Mutira, postaje neprivlačna. Kao odgovor tela na bol duše, javljaju se razne fizičke bolesti. Žena nemoćna da se bori sa strepnjom i krivicom, a nedovoljno svesna da pomoć potraži na pravom mestu, biva rastrzana, utučena, poništena iznutra. Tako stvara osnovu za razvoj anksioznosti, depresije, poremećaja ishrane i mnogih drugih više ozbiljnih i zabrinjavajućih stanja.
Neretko se dešavaju razni hormonalni poremećaji, ciste, bolesti ženskih organa. Uzrok tome je negacija žene u ženi, poništavanje ženskosti i kao posledica stvaranje pogodne situacije za razvoj bolesti.
Žena, umetničko delo
''Žena je kao veliko umetničko delo, a veliko umetničko delo je kao san''. Ono u sebi nosi neki smisao, pokušava da preda znanje koje je od vitalnog značaja za pojedinačnu svest. Estetsko iskustvo nije nešto što se može predvideti, niti postoji garancija da može biti ponovo doživljeno. Drugi pojedinci verovatno neće doživeti identično iskustvo pri susretu sa istim umetničkim delom, a svakako da se recepcija dela menja kada je u pitanju istorijska distanca. Prema Jungu, umetnici su ti koji preoblikuju arhetipske obrasce koji se u njima javljaju da bi ih duh vremena prepoznao. A prava umetnost je zadržati celovitost forme i ne narušavati njen prirodno stvoreni sjaj.
Često se u jednoj istoj ženi nađe ljubavnica i majka; a često surpuga i majka; ali najređe supruga i ljubavnica. Skoro nikad nisu sva tri tipa ostvareni u jednoj istoj ženi; a da su ostvareni, to bi bio odista vrhunac božje mudrosti i božje ljubavi za čoveka.
(Blago cara Radovana, J. Dučić)
Muškarac o ženi
Ovo sam pitala jednog Lazu:
Može li oblik radikalnog izjednačavanja žena sa muškarcima (feminizam) umanjiti žene u ženama? Može li unišiti sve ono što muškarac želi da vidi u ženi sa kojom treba da provodi vreme, da deli život, sve ono što ga privlači, a prvenstveno ženstvenost?
A Laza kaže: Bez ženstvenosti žena meni nikako ne bi bila privlačna.
Šta je ženstvenost Lazo?
Pa lako je to. (Smeška se). Znači, po meni se ženstvenost ogleda nekim osobinama žena koje su samo njima svojstvene, pre svega nežnost, osećajnost, ljupkost. Nekako ove tri osobine prožimaju sve druge ženske osobine koje mogu imati i muškarci ali zbog ove tri koje imaju žene i te neke druge imaju posebnu draž.
Žena ima više nežnosti, a čovek ima više dobrote; žena je velikodušna, a čovek je plemenit. Žena oprašta ali ne zaboravlja; čovek zaboravi i kada ne oprosti. Kad god je žena velikodušna, ona je to uvek prema čoveku, a nikad prema ženi. Čovek ima detinjstvo, mladićstvo i starost; a žena do kraja ostane dete, i, kao dete, sve smatra igračkom. Glupost je u prirodi, i najpametniji čovek ne uspe da tome uvek izbegne, ali žena je glupa samo po izuzetku. Na deset ljudi ima jedan uman, a na deset žena ima jedna glupa.
(Blago cara Radovana, J. Dučić)
Kako sačuvati ženstvenost
Može se reći da je, u savremenom društvu, ostvaren značajan napredak u emancipaciji žena, u svim područjima i na svim prostorima. Ipak je ostalo još mnogo mesta gde se žena nalazi u podređenom, ugroženom pa i u potpuno nehumanom položaju. Mnoštvo tradicionalnih i patrijarhalnih društava i društvenih grupa i dalje ostvaruje večitu težnju da žena ostane zarobljena u privatnoj sferi, vezana za kuću i decu, da “služi” mužu i porodici, da se žrtvuje, da bude neprimetna, daleko od javne sfere društva i slobodnog građanskog života. To je izvor stalnog sukoba između muškarca i žene, koji se iz dana u dan stalno širi.
Postavlja se pitanje ko, kako i kada može pomoći ženi da poboljša svoj položaj?
Žena jedina sebi može da pomogne tako što će sačuvati svoju ženstvenost, biti to što u prirodi stvari jeste. Žena nosi dvostruku ulogu kao *bespolno i kao seksualno biće. Bespolno biće je kao ćerka, sestra i majka, a seksualno biće je kao supruga, ljubavnica i domaćica.
Nauka kaže da je 99% genetskog koda jednako kod muškarca i žene, da je muški mozak veći za 10-15%. Žena ima 11% više neurona u centrima za slušanje i govor. Područje u mozgu važno za obradu emocija - hipokampus, kao i područje u mozgu važno za donošenje odluka i rešavanje problema- čeoni režanj, takođe i područje važno za regulisanje emocija - limbički korteks su veći kod žene nego kod muškarca.
четвртак, 26. фебруар 2009.
Zašto nam je potrebno da znamo šta će nam se dogoditi
Zašto nam je potrebno da znamo šta će nam se dogoditi
„Već po vašem glasu vidim kakvi vas problemi muče, kakvi su i kakvi će biti odnosi sa vašim partnerom, kako vam je i šta vas sve čeka na poslovnom planu. Sve o vašem zdravlju u budućnosti, saznajte šta vam je zapisano u zvezdama. Skidam sve oblike crne magije, izrađujem talismane, amajlije, zaštite. Ako imate probleme u životu i jednostavno ne znate odakle dolaze, nazovite i saznajte.”
„šta Baba Vida kaže,
100 posto ne laže.
Ako je u pitanju posao, novac, zdravlje, ljubav, brak.
Kako doći do svoje sreće?
U ovim teškim vremenima vlada velika mržnja.
POTRAŽITE POMOĆ - Zaštitite Vašu sreću, ljubav i dom.
Otklanja crnu magiju - popravlja psihičke probleme
gledanje kartama - proricanje tarot karte – sanovnik”
„Baka Nada
MOĆ OD BOGA VEĆ 36 GOD.
Baka Nada čuje tvoj glas i vidi tvoju sudbinu
i gleda u francuski tarot - bacanje kostiju od pileta - gledanje u kamenčiće
dok te čujem znam sve o tebi”
Potreba da saznamo
Da li je vaša potreba da saznate šta će vam se dogoditi toliko velika da biste možda otišli kod vidovnjaka, astrologa, gatara... ili ćete potražiti uporište u sebi samima, a možda potražite i pomoć nekog trećeg.
Po rođenju vam nadenu ime. Nemate mogućnost izbora, osim da ga prihvatite i živite s’ tim što to ime nosi. Potreba za hranom, energijom, ljubavlju, potreba za životom i traganje za saznanjima počinju i pre nego što ste dobili ime. Čovek, to je moje prvo ime, a onda i žena.
Čovek kao osoba deluje celovito i svrsishodno. To znači da sve ono što se događa na jednoj strani utiče na funkcionisanje druge strane. U čoveku se, a da on toga nije ni svestan, događa prožimanje duševnih i telesnih elemenata.
Osoba koja se nije dobro naspavala zbog konflikta, straha, potisnutih emocija na telesnom planu će osećati umor i pospanost, na psihičkom će se osećati loše, biće nezadovoljna i mrzovoljna, na društvenom nivou imaće loše raspoloženje pa će se osamiti, a duhovno biće će za svoju nevolju okrivi Boga ili druge ljude, često i sebe samog.
Opsesivnim idejama, mislima, predstavama, koje se nameću protiv naše volje, opsedaju nas i izazivaju strepnju, mi narušavamo harmoniju tela i duha. Uvodeći sebe tako u loše stanje, tražimo odgovor i potvrdu za budućnost.
"Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe." (Derviš i smrt, Meša Selimović)
Traganje za smislom
Čovek, kao večni tragalac za smislom, polazi u nikad završenu avanturu i hrabriji je od najhrabrijeg ratnika jer silazi u dubine svoje duše, u nepoznato svoga bića. Sa sobom mora poneti veru, nadu i ljubav. To je jedini dokaz ljudskosti. „Tragajući za Bogom našao sam sebe. Tragajući za sobom našao sam Boga.” To je traganje za smislom, ne samo na horizontalnoj ravni koja je psihološka, već i na vertikalnoj koja je duhovna.
Kao slobodan, čovek afirmiše pozitivno, ono što želi i hoće, pa tako preuzima odgovornost i željeno postiže.
Pomagači na putu
Preuzimanje odgovornosti za svoje postupke je svakako dokaz naše zrelosti. Neretko čujemo da je naša duša zarobljena u ovom telu i da nam je to ko zna koji život po redu i da baš sada u ovom imamo zadatak koji i nije lak. Zar nije to opravdanje za postupke koje činimo, jer Bože moj, opravdavamo tešku nam karmu datu u ovom životu. Onda posegnemo za raznim pomagačima na putu istine i spoznaje koji će nesumnjivo, svojim natprirodnim moćima nas, ovakve kakvi u ovom životu jesmo, provesti kroz njega bezbolnije. Možda nam ponude skidanje magije. A magija je svuda oko nas. Zar nije ceo naš život magičan i umesto da ga takvog magično pozitivnog prihvatimo i puni ljubavi prema magiji života krenemo napred i sami projektujemo svoju budućnost, mi odemo na primer kod astrologa. Jer, sve je tamo u zvezdama zapisano. Aha, ti si taj znak... naravno, i za očekivati je sa takvim planetama i aspektima retrogradnog i lošeg da vam se dešavaju loše stvari... Ali, ne brinite, i tu možemo da popravimo stvar. Nemojte svoj naredni rodjendan da dočekate ovde, otputujte, jer ako ovde ostanete... ne znam... može svašta da bude. Eto, hteli ste da znate. Dobili ste dobru direkciju za budućnost. Sigurno vas nešto loše čeka već prvog dana posle rodjendana. Vaš pomagač je ispunio svoj zadatak, pomogao vam je da se osećate mizerno i da od života nadalje očekujete samo patnju. Jer, šta možete, zvezde su zvezde...
Žena, četrdesetih godina, dolazi kod psihoterapeuta uznemirena, anksiozna, i već telo počinje da joj pati zbog nagomilanog straha. Bila je kod „žene” i ona joj je rekla da će se u životu njenog partnera pojaviti neka druga, nova žena! Vau, zar biste ostali ravnodušni na nešto ovako. Celo telo joj drhti, ne želi da izgubi onog koga voli... razgovaraju... zajedno dolaze do ideje. Ona ne treba da se plaši. Ako već sumnja, a sumnja je razdire i ona počinje da veruje da će to tako stvarno biti, terapeut predlaže da ona postane ta druga žena. Neka na sebi nešto promeni, organizuje da sa partnerom ostane sama, priredi mu večeru i nekakvo iznenadjenje uz sveće, toplu kupku, masažu... I gle stvarno, kada je upriličila takav dogadjaj, on, partner je rekao: Ti si draga, potpuno nova žena. Baš si me prijatno iznenadila. A znaš u poslednje vreme sam se pitao što si tako sumnjičava i tužna... ali verovatno mi se samo učinilo.
Eto, „žena” od žene stvori novu ženu.
Kako tražiti
Potreba da saznamo šta će nam se dogoditi je prisutna kod svakog čoveka. Želja da se ne sretnemo sa poteškoćama i da nam sve ide lagano, onako po planu nagoni nas da planiramo na svim poljima svog života.
Time šta želimo da postignemo i šta očekujemo od budućnosti mi smo već napravili plan. Bog, energija, kosmos, prihvataju samo afirmativno i drugačije i ne poznaju. Ako ste u strahu od neuspeha ili bolesti, dobićete upravo to, jer to i tražite. Samo promena reda reči i samog značenja u rečenici dovodi do cilja. Tragičan primer: Jao, samo da se ne razbolim. Nema negacija, vaša želja je shvaćena, dobićete bolest.
Ispravno traženje: Želim zdravlje, uspeh, ljubav. Pošto negacija nema, dobijate to što ste tražili – zdravlje, uspeh, ljubav.
Afirmativnim stavovima vi pokrećete pozitivna dešavanja. Pravite planove za budućnost, privatne, poslovne... Projektujete u budućnost želje i nadanja, očekivanja i svoje snove i oni se magijom kosmosa ostvaruju afirmativno i baš onako kako želite. Treba da znamo gde ćemo, kako i zašto i da idemo ka tome znajući da je naša sudbina u našim rukama, a da u trenucima slabosti možemo da se oslonimo na druge ljude koji će nas samo dobrom energijom provesti kroz mali mračni tunel kakvih uvek ima na svakom putu.
Kakve su ti misli takav ti je život
Snagom vere dolazi do pravog istinskog ozdravljenja gde se iznutra menja čovek i otvara horizonte slobode i novog života. Vera kao temeljno poverenje traži da priznamo istinu o sebi i da se spustimo u svoju nemoć – susretnemo se sa svojim ranama, traumama i potisnutom teskobom koju izaziva osećaj vlastite nemoći.
Čovek je u osnovi religiozno biće. Religioznost je otvorenost prema apsolutnim vrednostima kao što su istina, ljubav, sloboda, dobrota. Duhovnost je dispozicija koja se kasnije pretvara u veru. Vera je lično i svesno opredelenje. Snagom vere i svojih misli čovek uči da se pravilno postavi prema životu.
Duhovne metode
Čovek koji veruje nikad ne može biti bespomoćan pred bilo kojim izazovom pa tako ni pred bolešću. Važno je što više aktivirati svoju veru i svoje pozitivne misli ka Bogu, kosmosu, energiji, koji sluša, čuje i može nam pomoći. Molitva je jedan od načina da čovek očisti psihu od negativnih misli i deprimirajućih osećaja, leči rane duše i povećava slobodu i jasnoću duha. Vernik koji se moli, na najboljem je putu da snagom koju prima u molitvi pobedi svoje trenutno loše stanje i razne oblike depresije. Plod molitve je zdravlje duše i tela. „Duša se hrani onim što je veseli.”
Doživljajem ljubavi od strane nekog ko nas bezuslovno prihvata takvima kakvi jesmo raste u nama osećaj vlastite vrednosti i dostojanstva, iščezavaju osećaji manje vrednosti i tmurna raspoloženja. Rađa se želja da iziđemo iz sebe i počnemo da se zanimamo za druge. Vera pomaže na svim planovima ličnosti: telesnom jer traži od čoveka da se brine za telesno zdravlje,
emocionalnom jer bolne emocije zamrznute u psihi polako se tope i nestaju u svetlu velikog poverenja i vere same. Socijalnom jer pomaže čoveku da ima korektan i human odnos prema ljudima.
Duhovna osoba može da veruje, nada se, voli i doživljava da je slobodna.
Potpuno zdravlje ima osoba koja se dobro oseća i uspešno funkcioniše na svim planovima. Vera pomaže čoveku da se što više približi idealu duševnog zdravlja, jer ga izvlači iz osećaja bespomoćnosti. Ima moć da dočara izgled besmislene patnje, tako pomaže osobi u osmišljavanju života i savladavanju životnih poteškoća i psihičkih problema.
____________________________________________________________
Fobija petak 13
Triskaidekatriafobija je iracionalni strah od broja 13, a paraskevidekatriafobija je strah od od petka, trinaestog. Terapeut Donald Dozi (dr. Donald Dossey), čija specijalnost je lečenje iracionalnih strahova kod ljudi, uverava svoje pacijente da će biti izlečeni ako nauče da tečno izgovore ovu reč napamet. Zanimljivo, ali izgleda da kod velikog broja njegovih pacijenata ovo funkcioniše. Tim ljudima je verovatno potrebno samo malo sugestije da bi se oslobodili svojih strahova.
Kucanje o drvo
Kod nas je ovo najzastupljeniji vid sujeverja. Svaki put kad neko prokomentariše nešto dobro ili se dogodi neki povoljan preokret, on kucne o drvo i obično kaže "da kucnem o drvo, da ne čuje zlo".
Ovo se zasniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću koje je raslo po šumama. Kad je neko dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto, ritual je zahtevao da on najpre dodirne koru drveta. Ako bi mu se ta želja kasnije ispunila, on je ponovo dolazio do istog drveta da kucne u njega, što je bila poruka bogu da je molba urodila plodom, a u isto vreme i njegov gest zahvaljivanja za ispunjenu molbu.
Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću i duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću i koji su činili sve da osujete svaki dobar razvoj događaja. Kucanje o drvo je imalo i tu svrhu da "zagluši uši" tim duhovima, kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.
„Već po vašem glasu vidim kakvi vas problemi muče, kakvi su i kakvi će biti odnosi sa vašim partnerom, kako vam je i šta vas sve čeka na poslovnom planu. Sve o vašem zdravlju u budućnosti, saznajte šta vam je zapisano u zvezdama. Skidam sve oblike crne magije, izrađujem talismane, amajlije, zaštite. Ako imate probleme u životu i jednostavno ne znate odakle dolaze, nazovite i saznajte.”
„šta Baba Vida kaže,
100 posto ne laže.
Ako je u pitanju posao, novac, zdravlje, ljubav, brak.
Kako doći do svoje sreće?
U ovim teškim vremenima vlada velika mržnja.
POTRAŽITE POMOĆ - Zaštitite Vašu sreću, ljubav i dom.
Otklanja crnu magiju - popravlja psihičke probleme
gledanje kartama - proricanje tarot karte – sanovnik”
„Baka Nada
MOĆ OD BOGA VEĆ 36 GOD.
Baka Nada čuje tvoj glas i vidi tvoju sudbinu
i gleda u francuski tarot - bacanje kostiju od pileta - gledanje u kamenčiće
dok te čujem znam sve o tebi”
Potreba da saznamo
Da li je vaša potreba da saznate šta će vam se dogoditi toliko velika da biste možda otišli kod vidovnjaka, astrologa, gatara... ili ćete potražiti uporište u sebi samima, a možda potražite i pomoć nekog trećeg.
Po rođenju vam nadenu ime. Nemate mogućnost izbora, osim da ga prihvatite i živite s’ tim što to ime nosi. Potreba za hranom, energijom, ljubavlju, potreba za životom i traganje za saznanjima počinju i pre nego što ste dobili ime. Čovek, to je moje prvo ime, a onda i žena.
Čovek kao osoba deluje celovito i svrsishodno. To znači da sve ono što se događa na jednoj strani utiče na funkcionisanje druge strane. U čoveku se, a da on toga nije ni svestan, događa prožimanje duševnih i telesnih elemenata.
Osoba koja se nije dobro naspavala zbog konflikta, straha, potisnutih emocija na telesnom planu će osećati umor i pospanost, na psihičkom će se osećati loše, biće nezadovoljna i mrzovoljna, na društvenom nivou imaće loše raspoloženje pa će se osamiti, a duhovno biće će za svoju nevolju okrivi Boga ili druge ljude, često i sebe samog.
Opsesivnim idejama, mislima, predstavama, koje se nameću protiv naše volje, opsedaju nas i izazivaju strepnju, mi narušavamo harmoniju tela i duha. Uvodeći sebe tako u loše stanje, tražimo odgovor i potvrdu za budućnost.
"Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe." (Derviš i smrt, Meša Selimović)
Traganje za smislom
Čovek, kao večni tragalac za smislom, polazi u nikad završenu avanturu i hrabriji je od najhrabrijeg ratnika jer silazi u dubine svoje duše, u nepoznato svoga bića. Sa sobom mora poneti veru, nadu i ljubav. To je jedini dokaz ljudskosti. „Tragajući za Bogom našao sam sebe. Tragajući za sobom našao sam Boga.” To je traganje za smislom, ne samo na horizontalnoj ravni koja je psihološka, već i na vertikalnoj koja je duhovna.
Kao slobodan, čovek afirmiše pozitivno, ono što želi i hoće, pa tako preuzima odgovornost i željeno postiže.
Pomagači na putu
Preuzimanje odgovornosti za svoje postupke je svakako dokaz naše zrelosti. Neretko čujemo da je naša duša zarobljena u ovom telu i da nam je to ko zna koji život po redu i da baš sada u ovom imamo zadatak koji i nije lak. Zar nije to opravdanje za postupke koje činimo, jer Bože moj, opravdavamo tešku nam karmu datu u ovom životu. Onda posegnemo za raznim pomagačima na putu istine i spoznaje koji će nesumnjivo, svojim natprirodnim moćima nas, ovakve kakvi u ovom životu jesmo, provesti kroz njega bezbolnije. Možda nam ponude skidanje magije. A magija je svuda oko nas. Zar nije ceo naš život magičan i umesto da ga takvog magično pozitivnog prihvatimo i puni ljubavi prema magiji života krenemo napred i sami projektujemo svoju budućnost, mi odemo na primer kod astrologa. Jer, sve je tamo u zvezdama zapisano. Aha, ti si taj znak... naravno, i za očekivati je sa takvim planetama i aspektima retrogradnog i lošeg da vam se dešavaju loše stvari... Ali, ne brinite, i tu možemo da popravimo stvar. Nemojte svoj naredni rodjendan da dočekate ovde, otputujte, jer ako ovde ostanete... ne znam... može svašta da bude. Eto, hteli ste da znate. Dobili ste dobru direkciju za budućnost. Sigurno vas nešto loše čeka već prvog dana posle rodjendana. Vaš pomagač je ispunio svoj zadatak, pomogao vam je da se osećate mizerno i da od života nadalje očekujete samo patnju. Jer, šta možete, zvezde su zvezde...
Žena, četrdesetih godina, dolazi kod psihoterapeuta uznemirena, anksiozna, i već telo počinje da joj pati zbog nagomilanog straha. Bila je kod „žene” i ona joj je rekla da će se u životu njenog partnera pojaviti neka druga, nova žena! Vau, zar biste ostali ravnodušni na nešto ovako. Celo telo joj drhti, ne želi da izgubi onog koga voli... razgovaraju... zajedno dolaze do ideje. Ona ne treba da se plaši. Ako već sumnja, a sumnja je razdire i ona počinje da veruje da će to tako stvarno biti, terapeut predlaže da ona postane ta druga žena. Neka na sebi nešto promeni, organizuje da sa partnerom ostane sama, priredi mu večeru i nekakvo iznenadjenje uz sveće, toplu kupku, masažu... I gle stvarno, kada je upriličila takav dogadjaj, on, partner je rekao: Ti si draga, potpuno nova žena. Baš si me prijatno iznenadila. A znaš u poslednje vreme sam se pitao što si tako sumnjičava i tužna... ali verovatno mi se samo učinilo.
Eto, „žena” od žene stvori novu ženu.
Kako tražiti
Potreba da saznamo šta će nam se dogoditi je prisutna kod svakog čoveka. Želja da se ne sretnemo sa poteškoćama i da nam sve ide lagano, onako po planu nagoni nas da planiramo na svim poljima svog života.
Time šta želimo da postignemo i šta očekujemo od budućnosti mi smo već napravili plan. Bog, energija, kosmos, prihvataju samo afirmativno i drugačije i ne poznaju. Ako ste u strahu od neuspeha ili bolesti, dobićete upravo to, jer to i tražite. Samo promena reda reči i samog značenja u rečenici dovodi do cilja. Tragičan primer: Jao, samo da se ne razbolim. Nema negacija, vaša želja je shvaćena, dobićete bolest.
Ispravno traženje: Želim zdravlje, uspeh, ljubav. Pošto negacija nema, dobijate to što ste tražili – zdravlje, uspeh, ljubav.
Afirmativnim stavovima vi pokrećete pozitivna dešavanja. Pravite planove za budućnost, privatne, poslovne... Projektujete u budućnost želje i nadanja, očekivanja i svoje snove i oni se magijom kosmosa ostvaruju afirmativno i baš onako kako želite. Treba da znamo gde ćemo, kako i zašto i da idemo ka tome znajući da je naša sudbina u našim rukama, a da u trenucima slabosti možemo da se oslonimo na druge ljude koji će nas samo dobrom energijom provesti kroz mali mračni tunel kakvih uvek ima na svakom putu.
Kakve su ti misli takav ti je život
Snagom vere dolazi do pravog istinskog ozdravljenja gde se iznutra menja čovek i otvara horizonte slobode i novog života. Vera kao temeljno poverenje traži da priznamo istinu o sebi i da se spustimo u svoju nemoć – susretnemo se sa svojim ranama, traumama i potisnutom teskobom koju izaziva osećaj vlastite nemoći.
Čovek je u osnovi religiozno biće. Religioznost je otvorenost prema apsolutnim vrednostima kao što su istina, ljubav, sloboda, dobrota. Duhovnost je dispozicija koja se kasnije pretvara u veru. Vera je lično i svesno opredelenje. Snagom vere i svojih misli čovek uči da se pravilno postavi prema životu.
Duhovne metode
Čovek koji veruje nikad ne može biti bespomoćan pred bilo kojim izazovom pa tako ni pred bolešću. Važno je što više aktivirati svoju veru i svoje pozitivne misli ka Bogu, kosmosu, energiji, koji sluša, čuje i može nam pomoći. Molitva je jedan od načina da čovek očisti psihu od negativnih misli i deprimirajućih osećaja, leči rane duše i povećava slobodu i jasnoću duha. Vernik koji se moli, na najboljem je putu da snagom koju prima u molitvi pobedi svoje trenutno loše stanje i razne oblike depresije. Plod molitve je zdravlje duše i tela. „Duša se hrani onim što je veseli.”
Doživljajem ljubavi od strane nekog ko nas bezuslovno prihvata takvima kakvi jesmo raste u nama osećaj vlastite vrednosti i dostojanstva, iščezavaju osećaji manje vrednosti i tmurna raspoloženja. Rađa se želja da iziđemo iz sebe i počnemo da se zanimamo za druge. Vera pomaže na svim planovima ličnosti: telesnom jer traži od čoveka da se brine za telesno zdravlje,
emocionalnom jer bolne emocije zamrznute u psihi polako se tope i nestaju u svetlu velikog poverenja i vere same. Socijalnom jer pomaže čoveku da ima korektan i human odnos prema ljudima.
Duhovna osoba može da veruje, nada se, voli i doživljava da je slobodna.
Potpuno zdravlje ima osoba koja se dobro oseća i uspešno funkcioniše na svim planovima. Vera pomaže čoveku da se što više približi idealu duševnog zdravlja, jer ga izvlači iz osećaja bespomoćnosti. Ima moć da dočara izgled besmislene patnje, tako pomaže osobi u osmišljavanju života i savladavanju životnih poteškoća i psihičkih problema.
____________________________________________________________
Fobija petak 13
Triskaidekatriafobija je iracionalni strah od broja 13, a paraskevidekatriafobija je strah od od petka, trinaestog. Terapeut Donald Dozi (dr. Donald Dossey), čija specijalnost je lečenje iracionalnih strahova kod ljudi, uverava svoje pacijente da će biti izlečeni ako nauče da tečno izgovore ovu reč napamet. Zanimljivo, ali izgleda da kod velikog broja njegovih pacijenata ovo funkcioniše. Tim ljudima je verovatno potrebno samo malo sugestije da bi se oslobodili svojih strahova.
Kucanje o drvo
Kod nas je ovo najzastupljeniji vid sujeverja. Svaki put kad neko prokomentariše nešto dobro ili se dogodi neki povoljan preokret, on kucne o drvo i obično kaže "da kucnem o drvo, da ne čuje zlo".
Ovo se zasniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću koje je raslo po šumama. Kad je neko dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto, ritual je zahtevao da on najpre dodirne koru drveta. Ako bi mu se ta želja kasnije ispunila, on je ponovo dolazio do istog drveta da kucne u njega, što je bila poruka bogu da je molba urodila plodom, a u isto vreme i njegov gest zahvaljivanja za ispunjenu molbu.
Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću i duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću i koji su činili sve da osujete svaki dobar razvoj događaja. Kucanje o drvo je imalo i tu svrhu da "zagluši uši" tim duhovima, kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.
петак, 12. септембар 2008.
Objavljeno u septembarskom broju Sense
Zašto i dalje verujemo u rituale
“Da živiš do kraja života”, bila je rođendanska poruka jednog šestogodišnjeg dečaka drugom dečaku. Filozofska misao napisana iskrivljenim slovima koja piše neuka dečja ruka. Napisana u svrhu rituala pisanja rođendanskih poruka ili nekih drugih. Zabeleženo da ostane i da se pamti. Ko je tom dečaku rekao da postoje rituali. Verovatno niko. Mi ne govorimo o stvarima koje ne razumemo ali ih svakoga dana upražnjavamo. Da li je potrebno da sve razumemo ili se opet ponašamo po pravilima koje je postavio neko, odnosno preneo samo informaciju o postojanju nečega što bi trebalo da se uradi.
Rađanje je ritual produžetka vrste. I sve ono što prethodi rađanju su rituali. Način na koji se jedni drugima udvaramo, pokazujemo najlepše i najprivlačnije delove sebe, trudeći se da se nametnemo, zauzmemo mesto i ritualno postavimo sebe na tron. Na isti onaj tron koji smo kao deca već osmislili, a sada ga kao odrasli realizujemo.
Jedan dan rituala
Ustajemo iz kreveta na određeni način. Spuštamo desnu nogu na pod, samo da nije leva! Još se nismo razbudili, već su nas rituali sa velikim znakom uzvika, upozoravajući kao strog i brižan roditelj, zaposeli.
Određeni broj koraka do kupatila, na određeni način otvaramo vrata, sedamo na WC šolju, onda uzimamo četkicu za zube, zatim tuširanje, ali sve na već određeni način. Psihijatar bi vam zakačio etiketu za ovakvo ponašanje. Ali i oni što etiketiraju ponašaju se po istom modelu, i za njih važe rituali.
Naši daleki preci su ritualno prinosili žrtve bogovima, prizivali kišu, vračevi su ritualnim radnjama lečili bolesne… Rituali su deo naše tradicije, to je nasleđe od pra-predaka.
Druga strana rituala je strah. Strah je emocija, verovatno bazična. Ali isto tako je emocija u funkciji. Strah nas čuva i u malim dozama je neophodan.
Kako se opraštamo
Mudraci sigurno znaju
Idu dva sveštenika putem. Jedan mlađi, učenik i stariji učitelj. Poče da pada kiša, a put zemljani dobro se natopi vodom. Idu oni tako i posle nekog vremena naiđu na mladu, lepu ženu koja je stajala ispred već nabujalog potoka i nije mogla da ga pređe. Učitelj priđe ženi, podiže je i prenese preko potoka pa je tu i ostavi.
Sveštenici nastaviše put u tišini. Kada su stigli do manastira mlađi sveštenik upita starijeg: - Učitelju, zar mi monasi ne treba da se držimo dalje od ženskog sveta. Zašto ste onu ženu uzeli u ruke?
- Ja sam je podigao, preneo preko vode i tamo ostavio, a vidim ti je i dalje nosiš.
Ova Zen priča je neobično upečatljiva. Jednostavna mudrost približavanja, zbližavanja, nošenja i ostavljanja, odnosno opraštanja.
Opraštamo se ostavljajući ljude i događaje iza nas ili se nikada ne oprostimo potpuno i sa sobom nosimo teret susreta, mesta, ljudi, emocija… Koliko tog tereta možemo da ponesemo i da li su nam pleća dovoljno čvrsta?
Čovek je biološko, psihičko i duhovno biće. Kada zadovoljimo svoje biološke i psihičke (duševne) potrebe tek na duhovnom nivou postoji sloboda izbora. Biramo da li ćemo oprostiti ili ćemo se oprostiti.
Zašto poštujemo simbole
i šta nam oni znače
Kao znak pažnje poklonićemo ili dobiti cvet. Svaka vrsta, boja, oblik su simbol nečega. Onaj ko nam poklanja šalje neverbalnu poruku: volim te, poštujem, sviđaš mi se… Bar jednom u životu od nekog smo dobili srce, plišano, krpeno, nacrtano… kakvo god, ono nešto kaže.
Nosimo krst oko vrata. To je simbol naše vere. Burmu ili prsten na prstu. Tako šaljemo poruku o svom statusu. Srednjevekovni ratnici su nosili štitove različitih oblika i veličina, kao i zastave i druge simbole. Porodice su imale svoje grbove sa različitim heraldičkim simbolima po kojima se moglo videti koja je porodica, iz kog je kraja, koliko je stara, čime se bavi, itd.
Simboli su sredstva neverbalne komunikacije.
Lepota tradicije
U svakodnevnom brzom i umarajućem svetu, gde je trka sa vremenom zauzela prvo mesto, mi nemamo trena da mislimo na sebe. Otuđili smo se od svojih bližnjih, a kamoli od ostatka sveta. Da li znamo ko nam je prvi komšija, koju slavu slavi, odakle je. Ne. Ne znamo ponekad odakle smo i mi sami, gde su nam koreni. Reč tradicija se troši, haba u govoru, odlazi u vetar.
Setimo se bakinih kolača, mirisa vanile, cimeta… Debelih perjanih jastuka, dunja, ćilima. Možda je neko bio te sreće da ga deda povede na kosenje, da mu u sećanju ostane miris pokošene trave. Kada evociramo te uspomene postajemo jači, veći. Probude se emocije, nahrane nas toplinom iznutra. Tada izađe ono malo dete iz nas željno igre, smeha, radosti. Sva kreativnost našeg bića je u tom trenu dosegla nebeske visine. Tada dobijemo snagu i volju i lakše nam dođu sve one svakodnevne obaveze. Tada nam se rode krila.
Kada krenemo u potragu za svojim korenima mi zapravo trazimo ono Ja koje je istinsko. Tražimo sebe. Uroniti u dubinu svoga bića nije nimalo lako ni jednostavno. To traženje može dugo da traje, da bude bolno jer će se pojaviti i neke ne tako drage uspomene. Ali tada mi možemo i da ih ubledimo, obojimo bojom po želji i nedamo im ponovo moć povređivanja. Najviše bole i tište one dobro i duboko skrivene emocije, one stvari kojima ne dozvolimo da izađu, koje pokušavamo da zaboravimo. Najlakše i najbrže ćemo prevazići teškoće ako ih pokrenemo i sa njima se susretnemo. Posle takvih situacija bivamo jači i oslobođeni. Ako ih ostavimo i potiskujemo počeće da pati naše telo, naše fizičko biće. Tako nastaju razne psihosomatske bolesti.
Zato ćemo u momentima kada se osećamo usamljeni, sami, ostavljeni ili samo umorni, pozvati ona lepa sećanja, držati se njih, verovati u njih i tada sigurno sve ono loše prestaje i nestaje.
“Da živiš do kraja života”, bila je rođendanska poruka jednog šestogodišnjeg dečaka drugom dečaku. Filozofska misao napisana iskrivljenim slovima koja piše neuka dečja ruka. Napisana u svrhu rituala pisanja rođendanskih poruka ili nekih drugih. Zabeleženo da ostane i da se pamti. Ko je tom dečaku rekao da postoje rituali. Verovatno niko. Mi ne govorimo o stvarima koje ne razumemo ali ih svakoga dana upražnjavamo. Da li je potrebno da sve razumemo ili se opet ponašamo po pravilima koje je postavio neko, odnosno preneo samo informaciju o postojanju nečega što bi trebalo da se uradi.
Rađanje je ritual produžetka vrste. I sve ono što prethodi rađanju su rituali. Način na koji se jedni drugima udvaramo, pokazujemo najlepše i najprivlačnije delove sebe, trudeći se da se nametnemo, zauzmemo mesto i ritualno postavimo sebe na tron. Na isti onaj tron koji smo kao deca već osmislili, a sada ga kao odrasli realizujemo.
Jedan dan rituala
Ustajemo iz kreveta na određeni način. Spuštamo desnu nogu na pod, samo da nije leva! Još se nismo razbudili, već su nas rituali sa velikim znakom uzvika, upozoravajući kao strog i brižan roditelj, zaposeli.
Određeni broj koraka do kupatila, na određeni način otvaramo vrata, sedamo na WC šolju, onda uzimamo četkicu za zube, zatim tuširanje, ali sve na već određeni način. Psihijatar bi vam zakačio etiketu za ovakvo ponašanje. Ali i oni što etiketiraju ponašaju se po istom modelu, i za njih važe rituali.
Naši daleki preci su ritualno prinosili žrtve bogovima, prizivali kišu, vračevi su ritualnim radnjama lečili bolesne… Rituali su deo naše tradicije, to je nasleđe od pra-predaka.
Druga strana rituala je strah. Strah je emocija, verovatno bazična. Ali isto tako je emocija u funkciji. Strah nas čuva i u malim dozama je neophodan.
Kako se opraštamo
Mudraci sigurno znaju
Idu dva sveštenika putem. Jedan mlađi, učenik i stariji učitelj. Poče da pada kiša, a put zemljani dobro se natopi vodom. Idu oni tako i posle nekog vremena naiđu na mladu, lepu ženu koja je stajala ispred već nabujalog potoka i nije mogla da ga pređe. Učitelj priđe ženi, podiže je i prenese preko potoka pa je tu i ostavi.
Sveštenici nastaviše put u tišini. Kada su stigli do manastira mlađi sveštenik upita starijeg: - Učitelju, zar mi monasi ne treba da se držimo dalje od ženskog sveta. Zašto ste onu ženu uzeli u ruke?
- Ja sam je podigao, preneo preko vode i tamo ostavio, a vidim ti je i dalje nosiš.
Ova Zen priča je neobično upečatljiva. Jednostavna mudrost približavanja, zbližavanja, nošenja i ostavljanja, odnosno opraštanja.
Opraštamo se ostavljajući ljude i događaje iza nas ili se nikada ne oprostimo potpuno i sa sobom nosimo teret susreta, mesta, ljudi, emocija… Koliko tog tereta možemo da ponesemo i da li su nam pleća dovoljno čvrsta?
Čovek je biološko, psihičko i duhovno biće. Kada zadovoljimo svoje biološke i psihičke (duševne) potrebe tek na duhovnom nivou postoji sloboda izbora. Biramo da li ćemo oprostiti ili ćemo se oprostiti.
Zašto poštujemo simbole
i šta nam oni znače
Kao znak pažnje poklonićemo ili dobiti cvet. Svaka vrsta, boja, oblik su simbol nečega. Onaj ko nam poklanja šalje neverbalnu poruku: volim te, poštujem, sviđaš mi se… Bar jednom u životu od nekog smo dobili srce, plišano, krpeno, nacrtano… kakvo god, ono nešto kaže.
Nosimo krst oko vrata. To je simbol naše vere. Burmu ili prsten na prstu. Tako šaljemo poruku o svom statusu. Srednjevekovni ratnici su nosili štitove različitih oblika i veličina, kao i zastave i druge simbole. Porodice su imale svoje grbove sa različitim heraldičkim simbolima po kojima se moglo videti koja je porodica, iz kog je kraja, koliko je stara, čime se bavi, itd.
Simboli su sredstva neverbalne komunikacije.
Lepota tradicije
U svakodnevnom brzom i umarajućem svetu, gde je trka sa vremenom zauzela prvo mesto, mi nemamo trena da mislimo na sebe. Otuđili smo se od svojih bližnjih, a kamoli od ostatka sveta. Da li znamo ko nam je prvi komšija, koju slavu slavi, odakle je. Ne. Ne znamo ponekad odakle smo i mi sami, gde su nam koreni. Reč tradicija se troši, haba u govoru, odlazi u vetar.
Setimo se bakinih kolača, mirisa vanile, cimeta… Debelih perjanih jastuka, dunja, ćilima. Možda je neko bio te sreće da ga deda povede na kosenje, da mu u sećanju ostane miris pokošene trave. Kada evociramo te uspomene postajemo jači, veći. Probude se emocije, nahrane nas toplinom iznutra. Tada izađe ono malo dete iz nas željno igre, smeha, radosti. Sva kreativnost našeg bića je u tom trenu dosegla nebeske visine. Tada dobijemo snagu i volju i lakše nam dođu sve one svakodnevne obaveze. Tada nam se rode krila.
Kada krenemo u potragu za svojim korenima mi zapravo trazimo ono Ja koje je istinsko. Tražimo sebe. Uroniti u dubinu svoga bića nije nimalo lako ni jednostavno. To traženje može dugo da traje, da bude bolno jer će se pojaviti i neke ne tako drage uspomene. Ali tada mi možemo i da ih ubledimo, obojimo bojom po želji i nedamo im ponovo moć povređivanja. Najviše bole i tište one dobro i duboko skrivene emocije, one stvari kojima ne dozvolimo da izađu, koje pokušavamo da zaboravimo. Najlakše i najbrže ćemo prevazići teškoće ako ih pokrenemo i sa njima se susretnemo. Posle takvih situacija bivamo jači i oslobođeni. Ako ih ostavimo i potiskujemo počeće da pati naše telo, naše fizičko biće. Tako nastaju razne psihosomatske bolesti.
Zato ćemo u momentima kada se osećamo usamljeni, sami, ostavljeni ili samo umorni, pozvati ona lepa sećanja, držati se njih, verovati u njih i tada sigurno sve ono loše prestaje i nestaje.
петак, 29. август 2008.
Predlog sam napisala, oni kažu ne treba, hvala
Predlog za
Formiranje grupe psihološke podrške
Psihološka podrška roditeljima, a prevashodno majkama koje su rodile dete sa anomalijom ili čija su deca na veoma ranom uzrastu neposredno po rođenju zadobila teže obolenje pri čemu su ta deca hospitalizovana, letalni ishod se upravo desio, u toku je dešavanja ili je u velikom procentu izvestan.
Predmet interesovanja su majke koje su nakon uspelog porođaja i normalnog rađanja izgubile bebu.
Poznata je stvar da je žena nakon porođaja veoma emotivno i psihički osetljiva. Postoji pojava da se nakon porođaja zbog preosetljivosti, konstitucije i drugih faktora nekada nepoznatih nauci, javljaju različiti psihološki poremećaji kod porodilje, različitog nivoa i intenziteta, pa sve do post partalne psihoze, i to i u situacijama da je porođaj prošao normalno i da je beba zdrava.
Iz tog razloga je potpuno shvatljivo da u tom emotivno fražilnom periodu rani gubitak deteta ostavlja duboku traumu kod porodilje, što je teško za samu porodilju, porodicu, prethodnu decu ili dete ako postoje, kao i deca koju će kasnije roditi.
Majka koja je devet meseci iznela trudnoću, završila porođaj i koja je odmah nakon porođaja u veoma kritičnom trenutku pogođena saznanjem da je dete u teškoj životnoj situaciji, prolazi kroz krizu čija je specifičnost u tome što nije imala vremena da sa detetom uspostavi emotivni kontakt.
Uspostavljanje odnosa između majke i deteta je proces koji ima svoje razvojne faze i kritične momente, gde su prvih devet meseci neophodno važni za razvoj takvog kontakta, a kritični su šesti i deveti mesec života.
U opisanim situacijama gubitak deteta se dešava često i u toku tog perioda.
Svejedno kada nastane gubitak deteta, tugovanje roditelja, a pre svega majke, je bolno, a momenat težak i nezaboravan.
Ukoliko je veza između majke i deteta uspešno uspostavljena, odnosno smrt deteta je nastupila u kasnijem uzrastu nakon uspostavljanja emotivnog odnosa između majke i deteta možemo da očekujemo predvidljiv proces rada tuge i žalosti.
U psihološkoj nauci i praksi manje je pažnje posvećeno gubitku deteta u ranom uzrastu do devetog meseca kada emotivni kontakt nije uspostavljen između majke i deteta, proces tuge i žaljenja je veoma specifičan. Sa takvim procesom tuge i žaljenja bavi se manji broj stručnjaka, a opšta socijalna, društvena i stručna podrška izostaje iz opšte prihvaćenog stereotipa da je bolje da dete sa anomalijama odmah, odnosno što ranije umre. Pri čemu je majka razapeta između takvog stereotipa i razmišljanja koja kod nje postoje, i osećanja krivice i nemoći da takvom detetu bilo šta lično pomogne ili doprinese. Najčešće nakon ovakvog ishoda, smrtnog u ovom slučaju, porodici, okolini, familiji i drugima lakne, a majka ostane sama sa svojim bolom jer niko iz okoline nije potvrdio, nije se emotivno vezao za život koji je tek stvoren a nije identifikovan.
Nekada ljudi imaju podršku u ovakvoj situaciji u činu krštenja i odnosom duhovnika koji krštenjem takvog deteta stvori situaciju raliteta i realne egzistencije takve duše i pomogne katarzu majci i ocu i čitavoj okolini da se ovakav način smrti završi dobrim ishodom i dobrim primerom.
U situaciji kada se majka suoči sa problemom na najranijem uzrastu ili neposredno posle rođenja, postoji organizovan sistem da se dete hospitalizuje i, ili podvrgava nekoj intervenciji. U slučaju letalnog ishoda majka i ne preuzima telo deteta, a u međuvremenu dete najčešće nije dobilo ni ime, identitet, potvrdu ili priznanje. Možda je to u fizičkom smislu olakšanje za roditelje, ali za majku u toj situaciji, kojoj u prvom momentu nema ko da pomogne, ili nema dovoljno specifične stručnosti da se pozabavi ovim problemom, ona ostaje prepuštena samoj sebi, često i bez podrške supruga na adekvatan način i to iz sledećih razloga:
- zbog podele uloga u porodici dok majka uspostavlja prvi kontakt sa detetom još intrauterino,
- a prve realne kontakte sa detetom očevi najčešće uspostavljaju tek na uzrastu kada dete dobija prve obrise socijalnog ponašanja, nakon devet meseci to takozvanog «prvog socijalnog osmeha» u osmom i devetom mesecu, kasnije tokom puzanja, prvih glasova i prohodavanja.
Okolina, često suprug, porodica, na pogrešan način pomaže takvoj majci, najčešće tražeći da ona ne uspostavlja kontakt sa takvim detetom i da to što pre zaboravi. Takav neadekvatan način dovodi do potiskivanja osećanja krivice kod majke što proizvodi često neprepoznatljive promene u njenom ponašanju koje traju i čitav život.
Neki oblici porodične terapije pokazuju na nesvesnom planu da se majka često više veže za takvo umrlo dete nego za prethodno ili kasnije rođenu decu. Ovo stanje se viđa i kao depresija kod dece kao nesvesno prepoznate ali neprihvaćene depresije kod majke. Postpartalna psihoza takve majke progredira u kontinuirane psihotične epizode, često depresivne, manične i manično depresivne, i raspoloživost takve majke je za supruga i porodicu smanjena.
Eksperimenti u okviru porodične psihoterapije takođe pokazuju da se evociranjem događaja rane smrti bebe pokreću potisnuta osećanja tuge, omogućava normalniji rad procesa tuge i da ono što u emotivnom smislu bitno menja konstalaciju odnosa mame, tate i ostale dece jeste psihološki rad na prihvatanju identiteta i egzistencije umrlog deteta – sestre ili brata, koje nije imalo šanse da preživi.
Formiranje grupe psihološke podrške
Psihološka podrška roditeljima, a prevashodno majkama koje su rodile dete sa anomalijom ili čija su deca na veoma ranom uzrastu neposredno po rođenju zadobila teže obolenje pri čemu su ta deca hospitalizovana, letalni ishod se upravo desio, u toku je dešavanja ili je u velikom procentu izvestan.
Predmet interesovanja su majke koje su nakon uspelog porođaja i normalnog rađanja izgubile bebu.
Poznata je stvar da je žena nakon porođaja veoma emotivno i psihički osetljiva. Postoji pojava da se nakon porođaja zbog preosetljivosti, konstitucije i drugih faktora nekada nepoznatih nauci, javljaju različiti psihološki poremećaji kod porodilje, različitog nivoa i intenziteta, pa sve do post partalne psihoze, i to i u situacijama da je porođaj prošao normalno i da je beba zdrava.
Iz tog razloga je potpuno shvatljivo da u tom emotivno fražilnom periodu rani gubitak deteta ostavlja duboku traumu kod porodilje, što je teško za samu porodilju, porodicu, prethodnu decu ili dete ako postoje, kao i deca koju će kasnije roditi.
Majka koja je devet meseci iznela trudnoću, završila porođaj i koja je odmah nakon porođaja u veoma kritičnom trenutku pogođena saznanjem da je dete u teškoj životnoj situaciji, prolazi kroz krizu čija je specifičnost u tome što nije imala vremena da sa detetom uspostavi emotivni kontakt.
Uspostavljanje odnosa između majke i deteta je proces koji ima svoje razvojne faze i kritične momente, gde su prvih devet meseci neophodno važni za razvoj takvog kontakta, a kritični su šesti i deveti mesec života.
U opisanim situacijama gubitak deteta se dešava često i u toku tog perioda.
Svejedno kada nastane gubitak deteta, tugovanje roditelja, a pre svega majke, je bolno, a momenat težak i nezaboravan.
Ukoliko je veza između majke i deteta uspešno uspostavljena, odnosno smrt deteta je nastupila u kasnijem uzrastu nakon uspostavljanja emotivnog odnosa između majke i deteta možemo da očekujemo predvidljiv proces rada tuge i žalosti.
U psihološkoj nauci i praksi manje je pažnje posvećeno gubitku deteta u ranom uzrastu do devetog meseca kada emotivni kontakt nije uspostavljen između majke i deteta, proces tuge i žaljenja je veoma specifičan. Sa takvim procesom tuge i žaljenja bavi se manji broj stručnjaka, a opšta socijalna, društvena i stručna podrška izostaje iz opšte prihvaćenog stereotipa da je bolje da dete sa anomalijama odmah, odnosno što ranije umre. Pri čemu je majka razapeta između takvog stereotipa i razmišljanja koja kod nje postoje, i osećanja krivice i nemoći da takvom detetu bilo šta lično pomogne ili doprinese. Najčešće nakon ovakvog ishoda, smrtnog u ovom slučaju, porodici, okolini, familiji i drugima lakne, a majka ostane sama sa svojim bolom jer niko iz okoline nije potvrdio, nije se emotivno vezao za život koji je tek stvoren a nije identifikovan.
Nekada ljudi imaju podršku u ovakvoj situaciji u činu krštenja i odnosom duhovnika koji krštenjem takvog deteta stvori situaciju raliteta i realne egzistencije takve duše i pomogne katarzu majci i ocu i čitavoj okolini da se ovakav način smrti završi dobrim ishodom i dobrim primerom.
U situaciji kada se majka suoči sa problemom na najranijem uzrastu ili neposredno posle rođenja, postoji organizovan sistem da se dete hospitalizuje i, ili podvrgava nekoj intervenciji. U slučaju letalnog ishoda majka i ne preuzima telo deteta, a u međuvremenu dete najčešće nije dobilo ni ime, identitet, potvrdu ili priznanje. Možda je to u fizičkom smislu olakšanje za roditelje, ali za majku u toj situaciji, kojoj u prvom momentu nema ko da pomogne, ili nema dovoljno specifične stručnosti da se pozabavi ovim problemom, ona ostaje prepuštena samoj sebi, često i bez podrške supruga na adekvatan način i to iz sledećih razloga:
- zbog podele uloga u porodici dok majka uspostavlja prvi kontakt sa detetom još intrauterino,
- a prve realne kontakte sa detetom očevi najčešće uspostavljaju tek na uzrastu kada dete dobija prve obrise socijalnog ponašanja, nakon devet meseci to takozvanog «prvog socijalnog osmeha» u osmom i devetom mesecu, kasnije tokom puzanja, prvih glasova i prohodavanja.
Okolina, često suprug, porodica, na pogrešan način pomaže takvoj majci, najčešće tražeći da ona ne uspostavlja kontakt sa takvim detetom i da to što pre zaboravi. Takav neadekvatan način dovodi do potiskivanja osećanja krivice kod majke što proizvodi često neprepoznatljive promene u njenom ponašanju koje traju i čitav život.
Neki oblici porodične terapije pokazuju na nesvesnom planu da se majka često više veže za takvo umrlo dete nego za prethodno ili kasnije rođenu decu. Ovo stanje se viđa i kao depresija kod dece kao nesvesno prepoznate ali neprihvaćene depresije kod majke. Postpartalna psihoza takve majke progredira u kontinuirane psihotične epizode, često depresivne, manične i manično depresivne, i raspoloživost takve majke je za supruga i porodicu smanjena.
Eksperimenti u okviru porodične psihoterapije takođe pokazuju da se evociranjem događaja rane smrti bebe pokreću potisnuta osećanja tuge, omogućava normalniji rad procesa tuge i da ono što u emotivnom smislu bitno menja konstalaciju odnosa mame, tate i ostale dece jeste psihološki rad na prihvatanju identiteta i egzistencije umrlog deteta – sestre ili brata, koje nije imalo šanse da preživi.
Evo šta proučavam
Smisao vizuelnog opažanja
Samosvesnost i čovekova vizuelna samoosvešćenost i razumevanje pitanja šta i gde je nešto, osnovni je smisao vizuelnog opažanja.
Pitanje šta, gde i zašto dobija odgovor u viđenom, shvaćenom, namenjenom, načinjenom i označenom, a kao posledica javlja se odnos prema i sa postojećim oblicima, pojavama, stanjima, događajima i značenjem.
Svi vidovi vizuelne spoznaje se svrstavaju u uočene i stvorene.
Znak + značenje = mogućnosti označenog
Kvalifikativni (merilo za određivanje kakvoće, vrednosti)
Indikativni (pokazni)
Vizuelna kultura
Vizuelno predstavljeni činioci zakona verovatnoće, pojma jednako, nejednako i slično, osnov su vizuelne kulture.
Pojam jednako razvija modularni sistem
Nejednako razvija kombinovanje
Slično mogućnosti preuobličavanja i njihova tumačenja
Sticanje ljudskog iskustva zasniva se uglavnom na vizuelnom opažanju.
Značenje forme u vizuelnoj kulturi dovodi nas do uvida – spoznaje u prepoznavanje, nastajanje, način oblikovanja i značenje predstavljenog.
Činioci spoznaje
Osnovni činioci spoznaje su: vidim, shvatam, namenjujem, činim, označavam.
Vidim - je svestan odnos prema onome što gledamo i shvatamo to što vidimo.
Namena je posledica značenja smisla shvaćenog.
Činjenje je oblik ljudske potrebe a proističe iz instinkta za održavanjem – preživljavanjem jedinke i vrste.
Označavanje ili znakovnost je svojstveno samo čoveku i činilac je svih vidova komuniciranja.
U sistemu znakova vide se nivoi, izbori sredstava i načina kao i smisao komunikacije i spoznaje. Sagledavanje uobraziljom i vizuelna spoznaja su uslovljene međusobno. Vizuelni i vizibilni svet su kao fizis i poezis. Shvatanje oblika, forme, boje u realnosti i njihovo poimanje kroz individualnu percepciju.
Percepcija
Percepcija je nesvesni proces kojim mozak organizuje podatke dospele iz raznih čula i interpretira ih praveći smislenu celinu. Percepcija nam omogućava da razne mrlje boje vidimo kao određeni predmet, da mnoštvo zvukova čujemo kao govor, da kombinaciju slatkog, kiselog i ostalih ukusa okusimo kao određeno jelo, itd.
Osnova percepcije je organizacija podataka iz čula. Te procese proučava psihologija.
Samosvesnost i čovekova vizuelna samoosvešćenost i razumevanje pitanja šta i gde je nešto, osnovni je smisao vizuelnog opažanja.
Pitanje šta, gde i zašto dobija odgovor u viđenom, shvaćenom, namenjenom, načinjenom i označenom, a kao posledica javlja se odnos prema i sa postojećim oblicima, pojavama, stanjima, događajima i značenjem.
Svi vidovi vizuelne spoznaje se svrstavaju u uočene i stvorene.
Znak + značenje = mogućnosti označenog
Kvalifikativni (merilo za određivanje kakvoće, vrednosti)
Indikativni (pokazni)
Vizuelna kultura
Vizuelno predstavljeni činioci zakona verovatnoće, pojma jednako, nejednako i slično, osnov su vizuelne kulture.
Pojam jednako razvija modularni sistem
Nejednako razvija kombinovanje
Slično mogućnosti preuobličavanja i njihova tumačenja
Sticanje ljudskog iskustva zasniva se uglavnom na vizuelnom opažanju.
Značenje forme u vizuelnoj kulturi dovodi nas do uvida – spoznaje u prepoznavanje, nastajanje, način oblikovanja i značenje predstavljenog.
Činioci spoznaje
Osnovni činioci spoznaje su: vidim, shvatam, namenjujem, činim, označavam.
Vidim - je svestan odnos prema onome što gledamo i shvatamo to što vidimo.
Namena je posledica značenja smisla shvaćenog.
Činjenje je oblik ljudske potrebe a proističe iz instinkta za održavanjem – preživljavanjem jedinke i vrste.
Označavanje ili znakovnost je svojstveno samo čoveku i činilac je svih vidova komuniciranja.
U sistemu znakova vide se nivoi, izbori sredstava i načina kao i smisao komunikacije i spoznaje. Sagledavanje uobraziljom i vizuelna spoznaja su uslovljene međusobno. Vizuelni i vizibilni svet su kao fizis i poezis. Shvatanje oblika, forme, boje u realnosti i njihovo poimanje kroz individualnu percepciju.
Percepcija
Percepcija je nesvesni proces kojim mozak organizuje podatke dospele iz raznih čula i interpretira ih praveći smislenu celinu. Percepcija nam omogućava da razne mrlje boje vidimo kao određeni predmet, da mnoštvo zvukova čujemo kao govor, da kombinaciju slatkog, kiselog i ostalih ukusa okusimo kao određeno jelo, itd.
Osnova percepcije je organizacija podataka iz čula. Te procese proučava psihologija.
Šta je učenje
Učenje je proces u kom čovek stiče određena znanja i veštine. Sticanje znanja se odnosi na verbalne i memorijske funkcije. Neka znanja se stiču lako, to su ona znanja koja se odnose na memorisanje informacija – ime, prezime, naziv određenih predmeta, adresa stanovanja i slično. Za sticanje znanja je potrebno razumevanje a ne samo primanje informacija. Razumevanje je proces. Često se u proces učenja ne uključuje sticanje veština koje su motorne, perceptivne i intelektualne.
Ljudi primaju informacije preko senzorskih receptora -čula sluha, vida, ukusa, mirisa i dodira, a kao posledica toga javlja se učenje.
Proces učenja se može podeliti u pet faza:
- izloženost uticajima
- pažnja
- razumevanje
- prihvatanje
- pamćenje
Izloženost uticajima je kada stimulus deluje na neko od čula
Pažnja je sposobnost da se primi samo određani broj uticaja. Postoji bezbroj uticaja – toplo, hladno, sediš, stojiš... Sva čula su uključena ali pažnja se usresređuje samo na ono što je u tom momentu bitno, npr. priča profesora.
Razumevanje je faza tumačenja ili interpretacije značenja stimulusa, onoga što se vidi i čuje.
Prihvatanje označava stepen u kom stimulusi utiču na formiranje znanja ili stavova usvajanja znanja.
Pamćenje je faza u kojoj sve što se desilo prenosi u memoriju.
Ljudi primaju informacije preko senzorskih receptora -čula sluha, vida, ukusa, mirisa i dodira, a kao posledica toga javlja se učenje.
Proces učenja se može podeliti u pet faza:
- izloženost uticajima
- pažnja
- razumevanje
- prihvatanje
- pamćenje
Izloženost uticajima je kada stimulus deluje na neko od čula
Pažnja je sposobnost da se primi samo određani broj uticaja. Postoji bezbroj uticaja – toplo, hladno, sediš, stojiš... Sva čula su uključena ali pažnja se usresređuje samo na ono što je u tom momentu bitno, npr. priča profesora.
Razumevanje je faza tumačenja ili interpretacije značenja stimulusa, onoga što se vidi i čuje.
Prihvatanje označava stepen u kom stimulusi utiču na formiranje znanja ili stavova usvajanja znanja.
Pamćenje je faza u kojoj sve što se desilo prenosi u memoriju.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
